Opre Roma Srbija

Nasilje i napadi na Rome ne smeju biti tolerisani.

Naša Andrijana Mikulović govorila je za Nedeljnik Vreme povodom fizičkog napada i uvreda upućenih Romima u Šapcu.

Ovakvi incidenti zahtevaju jasnu osudu, brzu reakciju nadležnih institucija i zaštitu svih građana, bez obzira na njihovu etničku pripadnost.

Pročitajte tekst: https://vreme.com/drustvo/ulicno-nasilje-fizicki-napad-i-uvrede-romi-sabac/

Da li je Milos Mihajlovic predsednik Unije Roma Srbije ili je podneo ostavku i u licnom svojstvu otisao da saradjuje sa Vucicevicem?

Da li smo mogli da spasemo Manuela?

Smrt devetnaestogodišnjeg mladića sa autizmom u Zrenjaninu nije samo tragedija jedne porodice. To je pitanje na koje svi moramo da odgovorimo: da li smo mogli da spasemo Manuela i šta moramo da izgradimo kako bi sledeći put odgovor bio da?

Postoji jedna Srbija u koju svi verujemo, ona koja štiti svoje građane, vidi najranjivije i piše zakone za one kojima su najpotrebniji. Ta Srbija je upisana u naš Ustav, u naše međunarodne obaveze, u govore svakog lidera koji traži naše poverenje.

Manuel Ametov je krenuo u potragu za tom Srbijom u noći između 14. i 15. februara. Imao je devetnaest godina, teški autizam, redovnu terapiju, nije mogao da se snađe sam. Otac je primetio da ga nema za pola sata i odmah otišao u policiju. Porodica je čak sama donela pojedine video snimke koji su pokazivali Manuelovo kretanje, a neki od njih su kasnije pokazali da je on u noći nestanka negde oko 4 sata ujutro bio blizu jezera. Romska zajednica organizovala je sopstvenu potragu dok je čekala institucionalnu reakciju.

Osam dana kasnije, pripadnici policije su iz tog jezera izvukli Manuelovo telo.

Obećanje koje nije ispunjeno

U oktobru 2023. godine, Srbija je pokrenula sistem "Pronađi me" alarm za nestala lica koji vodi civilno društvo, sufinansiran od strane Evropske unije, koji može da prekine program, pošalje masovne SMS poruke i za nekoliko minuta mobiliše čitavu zemlju. Bilo je to obećanje dato svakoj porodici u Srbiji.

Manuelova porodica je pokušala da ostvari to obećanje. Rečeno im je da se ne odnosi na njihovog sina jer propis pokriva samo maloletnike. U trenutku kada je Manuel napunio osamnaest godina, postao je pravno nevidljiv za najmoćniji alat koji Srbija ima. Izložen kao i svako dete, stavljen izvan dometa sistema napravljenog upravo za ovakve trenutke.

Porodica navodi da im je u policijskoj stanici rečeno da sačekaju 24 sata. MUP je juče saopštio da je policija raspisala objavu 15. februara, pregledala snimke, vršila potragu dronom i angažovala ronilačku jedinicu. Međutim, pitanje na koje istraga mora da odgovori u ovom trenutku nije da li i koje su mere preduzete već kada je taj snimak pregledan i kada je doneta odluka da se jezero pretražuje. Član 59 Zakona o policiji zahteva hitno sprovođenje mera za licima i predmetima.

Pozivamo Sektor unutrašnje kontrole i Zaštitnika građana nezavisnog ustavnog čuvara prava građana da zvanično ispitaju šta je porodica prijavila i da li su sve obaveze i procedure bile ispunjene. Te institucije postoje upravo za ovaj trenutak.

Šta sada moramo izgraditi

Ministarstvo unutrašnjih poslova mora osigurati da se član 59 dosledno primenjuje. Manuelova porodica i zajednica zatražili su "Manuelov zakon", kao nacrt Srbije koju još nismo izgradili. Mora biti dovoljno konkretan da bude stvaran.

Ministarstvo unutrašnjih poslova i Regulatorno telo za elektronske medije moraju izmeniti svoje podzakonske akte koji definišu sistem "Pronađi me" tako da odrasle osobe sa autizmom i stanjima koja stvarno onemogućavaju samostalno funkcionisanje budu obuhvaćene sistemom upozorenja. Ranjivost, a ne godine, mora biti kriterijum. Ovo ne zahteva novi zakon. Samo volju da se već dato obećanje proširi na one koji su od njega isključeni.

Trenutak koji pripada svima nama

Manuelova porodica nije tražila da postane politička priča. Tražila je svog sina. Bez obzira na razlike, dugujemo im dostojanstvo, a ne povod za zloupotrebu. Svi treba da odole iskušenju da ovu tragediju stave u službu bilo kog cilja osim istine i pravde za Manuela.

Manuelov zakon nije levičarski niti desničarski orijentisan predlog. To je prilika da Srbija nešto uradi zajedno, da kaže da niko više neće biti nevidljiv.

Postanimo ta zemlja

Zamislite Manuela pronađenog živog drugog dana. Sistem koji je odmah reagovao, aktivirao svaki alat, dočekao preplašenog oca na vratima sa hitnošću, pažnjom i pisanim zapisom svega obećanog. Zamislite zemlju koja bi to omogućila.

Ta zemlja nije fantazija. To je izbor. Treba izmena propisa, dosledno primenjen zakon, potvrda predata preko pulta usred noći ocu koji je došao da traži pomoć. Na dohvat je ruke, ako odlučimo, da Manuelovo ime znači nešto više od tuge.

Počivaju u miru, Manuele.

// preuzeto sa Romi za Demokratiju Srbija

Romske žrtve nisu fusnota istorije
Danas, na Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta, obeležili smo dan koji mora da bude više od protokola. Za nas u Opre Roma Srbija, ovo je dan političke obaveze. Da govorimo jasno o tome kako počinju zločini, kako se normalizuje isključivanje i kako se mržnja pretvara u mere, procedure i navodnu „nužnost“. Sećanje mora da bude granica koja se ne prelazi, a ne rečenica koja se izgovori i zaboravi.

Romska zajednica ovaj dan dočekuje sa dvostrukim teretom. Teretom istorije i teretom prećutkivanja. Romske žrtve su decenijama gurane na marginu sećanja, a romsko stradanje se pominjalo nedovoljno i selektivno. Često se očekuje da budemo zahvalni što se uopšte pomenemo. Mi ne pristajemo na to. Sećanje mora da bude ravnopravno, tačno i pravedno, ili nije sećanje nego forma.

Zato danas izgovaramo ono što se često preskače kada se govori o romskim žrtvama. Pravda nije završena. A najdirektnije, o obeštećenju se danas gotovo i ne govori. Ne zato što je tema komplikovana, nego zato što nema hrabrosti da se izgovori do kraja. Prof. Bajram Haliti je to rekao jednostavno i bez uvijanja: „Romske žrtve genocida nisu obeštećene.“

To nije stav, to je činjenica koja i dalje stoji kao otvoren dug.
Danas posebno ističemo ljude koji su svojim radom podigli standard istine i dostojanstva u ovoj temi.Prof. Bajram Haliti je publicista i književnik, ugledan i poštovan autor, čovek predan i hrabar, koji je svoj život posvetio tome da romske žrtve ne ostanu nevidljive. Njegov doprinos nije samo u pisanju, već u istrajavanju da se stvari nazovu pravim imenom i da se ne pristaje na tišinu. Za nas, mlađe romske aktiviste, Haliti je autor, svedok i učitelj. Njegov rad je kod mnogih od nas probudio interesovanje, odgovornost i ponos. Učio nas je da se pravda ne čeka ćutanjem i da se o svojim žrtvama govori jasno i glasno.

Danas govorimo i o sadašnjosti, zato što istorija nikada ne počinje logorima. Počinje dehumanizacijom, govorom mržnje i politikama isključivanja. Počinje kada se čitave zajednice opisuju kao pretnja, pa se onda uvode „vanredne“ mere koje se brzo pretvore u normalno stanje. U tom kontekstu, alarmantno je kada vidimo kako se širom Evrope, posle incidenata i pod pritiskom jeftinih političkih poena, šire ovlašćenja policije, nadzor i kaznene politike, uz retoriku koja Roma gura u ulogu kolektivnog krivca. Primer koji zabrinjava i romske zajednice i organizacije za ljudska prava je nedavno usvajanje kontroverznih „bezbednosnih“ mera u Sloveniji, koje kritičari opisuju kao direktan rizik od diskriminatorne primene prema Romima i kao model u kome se romska naselja tretiraju kao bezbednosni problem.

Zato današnje sećanje mora da bude granica, i to granica koja važi i kada se odluke donose „zakonito“ i „proceduralno“. Kada društvo pristane na to da se nepravda sprovodi tiho, legalno i bez prekida, onda je „nikad više“ pretvoreno u slogan. Mi na to ne pristajemo. „Nikad više“ je trebalo da bude crvena linija, granica političkog ponašanja i granica društvenog pristanka. Dok se sećamo života uništenih fašizmom, moramo da se suočimo i sa sistemima koji danas umeju da prihvate povratak iste logike kroz pravila, odluke i rutinu.

Danas biramo da budemo glasni. Biramo da budemo hrabri. Biramo da budemo ponosni. I biramo da romske žrtve budu ravnopravno priznate, da se o njima uči, da se o njima govori, i da se dug pravde više ne odlaže.