Uzvik

Pojas

Dok je svet zagledan u Pojas Gaze, rat Rusije i Ukrajine, rat Amerike i Irana i sve posledice haosa, pre svega ekonomske, kod nas je pažnja usmerena na medijski sukob povodom drugog pojasa, onog koji je prema crkvenim tvrdnjama pripadao Bogorodici.

Stotine hiljada vernika danima čeka u redovima da se pokloni svetinji, koju neki drugi nazivaju izmišljenim predmetom, a sunarodnike, komšije i druge u redovima svetinom. Društvene mreže postale su bojno polje, razmena zarobljenika je bliža opcija od razmene mišljenja.

Teme poput prevremenih izbora, parole koje najavljuju pobednike, cena nafte, sudbina NIS-a i sve što je bilo u žiži, preko noći je pojeo žižak koji nije ni načeo kutiju u kojoj je hiljadama godina čuvan komad tkanine. Izgleda da su svi moljci i skakavci više od kamilje dlake na trpezi voleli naše dane i godine.

Ono što ovoliku pažnju čini čudnom je to što poklonjenje jednih ničim ne ugrožava druge i nameće se pitanje da li je ovo društveni eksperiment ili bačena koska za skretanje pažnje sa drugih tema.

U tim redovima ima onih kojima je to, kao davljeniku, pojas spasa. Ima i onih koji će se pomoliti za nešto čemu u molitvi mesta nema, a ima i onih pravih Hrišćana koji će se i za neprijatelje svoje pomoliti. Među onima koji ih osuđuju ima onih koji su u potrazi za verom, komunista, onih koji veri pripisuju sporna dela i reči crkvenih velikodostojnika, onih koji bi da budu drugačiji, okrenuti nauci, čak i onih koji Svetog Savu doživljavaju kao Vučićevog koalicionog partnera.

Kada čovek pročita uvrede, umesto argumenata, koje pljušte sa svih strana jasno mu je da tako nešto ne može izaći iz usta pravog vernika niti nekoga ko predstavlja pravu građansku elitu.

Nije li se profesorki moglo reći da je definicija fetišizma tačna, ali da se vernici ne klanjaju pojasu nego Bogorodici, da ikona pod kojom se snima nije predmet bila precima, već živa slika sveca, da naučnici koji su svet zadužili nisu bili svetina zato što su verovali u Boga i veru u dostignuća utkali...?

Nije li ona mogla pažljivije da bira reči, a ne da ih strelama čini i nije li demokratski i građanski dozvoliti ljudima da veruju u šta žele i čine po svojoj volji ono što druge ne ugrožava?

Može li bez uvreda, psovki, pretnji na mrežama, lažnih podela na veru i nauku, imamo li ljude od ugleda koji će podići glas ili će političari i analitičari opšte prakse analizirati sve od teologije do strukture kamilje dlake, a sve to idući uz dlaku onog ko ih je u studio poslao ili im i taj prokleti internet platio?

Nisam bio u tom redu, niti ću. Moje molitve, grehe i slabosti Gospod poznaje. Voleo bih da imam više vere, a manje anksioznosti. Voleo bih da imam skromnost hirurga koji je operisao srce meni dragoj osobi i koji je na reči zahvalnosti odgovorio "Hvala Bogu".

Poznajem nekolicinu ateista, divni, pametni i pošteni ljudi. Nisu takvi zbog vere ili nevere, već vaspitanja i obrazovanja. Nisu slovo napisali o ovoj temi, nije predmet njihovog interesovanja, pišu o pravim problemima i dostignućima.

Kažu bilo je blizu pola miliona ljudi, razmišljam koliko je to. Ako nas za godinu nestane oko tridesetak hiljada, onda se u tim višednevnim posetama sabralo ono što će u petnaestak godina biti oduzeto.

Nestajemo, tumačili to verski, naučno ili kombinovano. Nismo ni blizu dugovečnosti kamilje dlake, sveća smo. Za opstanak pojasa nauka će već naći neko obrazloženje, veri nije potrebno. Pravo je pitanje kako smo mi opstali ovakvi kakvi smo, izloženi sopstvenim i spoljnim faktorima uništenja.

PLAVI GOLUB

Deda je bio lep čovek, šmeker, strog i pravičan policajac. Njegova plava uniforma, čista i opeglana bila je radost u oku seoskih devojaka i najveća strah lopova, nasilnika i raznih bitangi.

Imao je kraći pendrek od ovih današnjih, ali sa boljom navigacijom jer nije lutao po leđima onih koji ga ne zaslužuju. Ruku na srce, nije stizao ni do leđa onih koji ga zaslužuju najviše, jer i u ono vreme beše Jupitera i volova. Uniforma nije sadržala fantomku jer je deda želeo da ga zapamte, a krio se samo od babe i sad kad nisu živi tajne nemaju smisao. Kažu žene su bile drugačije pre, možda i jesu, ali mu nadimak Plavi Golub nije služba dodelila.

Sad nešto razmišljam, šta bi bilo da ustane iz groba i obuče uniformu. Da li bi mogao da se snađe, razlikuje kolege i “klijente”, Jupitere i volove, poštene i secikese…? Kako bi podneo da ga lepotice umesto golubom, kerom zovu?

Imajući u vidu da je umro devedesetih, da je penzionerske dane proveo na ratištu, da su mu na kuću pucali oni kojima nije dozvoljavao krađu izbegličkih kuća, ne bi mu sve bilo strano, ali da će te hijene biti bitne face pod zaštitom, počasni gosti luksuznih restorana pa i stručni konsultanti, analitičari, biznismeni, tv zvezde i idoli, e to njegovo plavo srce izdržalo ne bi.

Krv nije voda, privlačila me je ta uniforma, čak sam sa svim peticama konkurisao, ali Slobinoj policiji je to bila prepreka. Deda nije želeo da mi ubije želju, barem ne lično, ali je savetovao moju majku da to učini. Znao je da će devedesete proći, ali da će iz njihovog semena korov nići, neki smrdljiv i ljut što tera pčele i privlači muve.

Voleo je državu, za vlast nisam siguran. Nije hvalio, niti kritikovao, dnevnik je gledao kao osumničenog koji mnogo priča, ali skriva suštinu i pokušava da se izmigolji. Samo bi pogled odavao da je trenutak za vaspitnu, ali dnevnik nije jajara da ga izlupaš i pustiš, nit ga možeš tući nit osloboditi.

Mislim da bi danas on uniformu opeglao, spakovao i vratio uz otkaz iz ličnih razloga. Mnogo toga ne bi ukapirao, ali bi znao da državu ne može braniti od napada iz svih pravaca, niti u savezništvu sa barem jednom pretnjom. Izabrao bi da je brani od sebe, a sebe od etiketa koje lepe pobednici na svim stranama, figurativno i bukvalno. Zaposlio bi se kao vozač kamiona, da većinu vremena provodi sam uz sevdalinke i brzu hranu. Mučila bi ga leđa i holesterol. Mučila bi ga i želja da pohapsi Jupitere, ali pusta je želja. Ne daju volovi.

SAMO DA PROĐE MART

“Bolje rat, nego pakt, bolje grob nego rob”,uzvikivali su u zanosu građani, radnici i seljaci u veri da ispisuju nove, još slavnije stranice istorije. Verovali su da je parola nastala baš u njihovim srcima kao genetski dar predaka i zalog za budućnost potomaka, put do pakla opet je popločan dobrim namerama.

Politika je samo u očima političara veština mogućeg, za običan svet, neko će reći svetinu, to je neka bude što biti ne može, kafanska razonoda, kompleks bitnosti, sitan ćar i veoma često autodestrukcija.

Hitlerove gusenice i čizme uveliko su ostavljale svoje tragove krvi, blata i šuta, Evropa je bila lak plen, Francuska na kolenima, Britanija saterana u ćošak, a Rusija saveznik zagledan u svoj interes. Jugoslavija je u planu agresora viđena kao tranzit, a u očima demonstranata branik slobodnog sveta, onaj koji će sigurno biti slomljen da bi sačuvao motor. Komunisti su znali da se Jugoslavija ne može renovirati po njihovom arhitektonskom ukusu i da je jedini pravi put srušiti je do temelja i izbrisati istoriju, prvenstveno srpsku, veru i tradiciju. Ovo nije samo projekat lobotomije, ovo je brisanje DNK i ispostaviće se stvaranja NDH.

Lom je bio brz i silovit, parola više nije bila koreografija jednog skupa, već hronologija vremena. Grobovi se nisu mogli iskopati, a jedino su ih robovi nadbrojali. Posle kiše bombi, grmljavine topova i tenkova, kao pečurke nicali su logori, čak i oni koje istorija nije zabeležila do tada, logori za decu. Rat u ljudima budi ono najbolje i najgore, oba ljudi drže u sebi. Istorija ovih prostora bila je slavna i krvava, najbolji su u većini ostajali pod zemljom. Budilniku rata ostali su mahom najgori. Jugosloveni su jedni drugima činili zverstva pred kojima su se i nacisti zgražavali, a Srbi su još jednom pokazali da nam neprijatelji i nisu potrebni. Dva antifašistička pokreta od kojih je jedan komunistički okupljali su vojsku onih koji veruju i onih koji moraju. U veri i moranju prolivali su jedni drugima krv, crno platno bilo je najdeficitarnija roba.

Hitler kaput! Saveznici su pobedili, u toj pobedi zasipali su bombama Jugoslaviju, ovoga puta smrt je bila lakša, pobedonosna, ona iz koje se rađa život. Na ratom iskopanim temeljima, pravila se nova Jugoslavija, voljom velikih drugačija, crvenija i neopterećena istorijom. Izbrisane su sve velike pobede, iznivelisane zasluge i krivice, sve se moglo sem suprotstaviti najvećem sinu naroda i narodnosti, ocu Titu i majci partiji. Srbi, kao najveća opasnost, morali su biti zauzdani, slomljene kičme i zaljubljeni u novo vreme i sebe u njemu. Onaj koji je odlikovan u Prvom svetskom ratu jer je dobro ubijao Srbe, osudio je, streljao i u skrivenu jamu bacio onog koji je odlikovan jer je Srbe dobro branio. Smeo bih da se zakunem da su egzekutori bili Srbi, možda da su se i dobrovoljno javili. Dobrovoljno su i prijavljivali najrođenije UDBI, to je bio vrhunac odanosti, put napredovanja i dobijanja tuđe zemlje, kuće, službe… Utroba nemani nije se mogla zasititi neprijateljima ideologije, brzo je počela i svoju decu da jede, nemam prava da kažem srpsku jer se većina toga odrekla.

Usledilo je i vreme, o kome svi sve znaju, vreme povoljnih kredita, slobodnog spavanja na klupi, radničkih odmarališta, crvenog pasoša i svih benefita na koje se jugonostalgičari pozivaju.

Umro je najveći sin naših naroda i narodnosti, kilometri ožalošćenog naroda i stranih delegacija pošli su na ispraćaj, ne sluteći da ispraćaju miran san na klupi, fabrike koje im pripadaju, odmarališta, crveni pasoš… Poskidale su se petokrake i vratile zakopane značke, srpski komunisti su israznili magacine Bulajićeve filmske umetnosti glumeći ono što su prezirali, Hrvatima je nova uloga bolje pristajala, o ostalima neću i ovako se sve vidi dovršeno ili ne. Neki su sanjali svoje države, neki ruske tenkove, neki su dosanjali, neki još sanjaju. Jugoslavija je menjala svoju veličinu, ime, ideju, postala je ruševina unazađenih naroda i narodnosti, svoja najveća negacija.

Od Kosova do Kosova, sve je postalo groblje i roblje, zablude smo platili skupo, izgubili mnogo, ali zadržali slobodu da budemo nejedinstveni, sebi najveći neprijatelji, okruženju trn u oku, najjačima kamen u cipeli. Mogli su da nam otmu teritoriju, najobrazovanije kadrove, radnu snagu, standard, olupine fabrika, banke, život, ali san nisu. Rusi na Dunavu, vesnici proleća srpskog sveta i svetina koja kliče i psuje zapad, san na javi i java u snu. Politički programi postaju sanovnici, političari mesečari koji hodaju ne dodirujući program vlade u kome je suprotnost sna, mada se ne usuđujem da to nazovem javom. Oni koji bi da ih probude hladnom vodom ili neće ili ne smeju da narodu kažu da je san laža, a geografija, ekonomija, bezbednost istina. Ima i onih koji bi i to nedvosmisleno govore, onih koji bi da izaberu život, ali su njihove reči u gluvoj medijskoj sobi izolovanoj u dva sloja od kojih je jedan patriJotski, a drugi diskreditorski zbog političke prošlosti, lutanja i ožiljaka iz borbi.

Okuplja se narod i danas, parole su tu, uloge izdajnika i patriota takođe. Tu su i Rusi, Britanci,Francuzi, Nemci i Italijani u drugoj ulozi, Amerikanci, čak i daleki, a nikada bliži, Kinezi i Arapi. Tu su i svetski lomovi, ratovi, krize ekonomije, morala, identiteta. Tu je i okruženje, strah i manipulacija njime. Tu je i istorija da podseti na cenu zabluda i pogrešnih izbora, da na kolenima moli da je čujemo i ne dozvolimo joj da se ponovi.

Samo da prođe mart…

Autor: Mirko Škrbić

Kad se sivi nosorog na Univerzitet zaleti Poslednji papir koji je stigao u…

Sutra SPEKTAKL!

Đoković - Alkaraz u velikom FINALU Australijan opena Đoković - Alkaraz u velikom FINALU Australijan opena | Uzv!k - Istina nema cenu

Ribakina savladala Arinu Sabalenku za drugu Grend slem titulu

Ribakina osvojila TITULU na Australijan openu Peta teniserka sveta Kazahstanka…

OVI delovi Srbije će se zabeleti

Stiže SNEG, evo i kada Drugog dana vikenda susnežica i…

Nezgoda se dogodila na uglu ulica Ljiljane Krstić i Ugrinovačkog puta

Muškarac POVREĐEN u saobraćajnoj nezgodi na Altini Muškarac star 42 godine…

Od nedelje, 1. februara , počinje sa radom tramvajska linija broj 8, koja će povezivati Omladinski stadion i Banjicu

Beograd dobija NOVU tramvajsku liniju broj 8 Sekretarijat za javni prevoz…