ArhiteK

Svaki dan Vučić povlači novi “spektakularni” potez. Da li su to greške ili kockice u novoj strategiji? Evo šta se zapravo dešava.

Upad u Rektorat. Smrt studentkinje kao politički materijal. Smena direktora N1. Napadi na Đokića. Izbori “do Vidovdana ili do kraja godine.”

Svaki potez izgleda kao reakcija. Zajedno izgledaju kao priprema.

Erdogan je 2015. izgubio parlamentarnu većinu. U mesecima koji su sledili nije paničio nego je postavljao figure. Sužavao medijski prostor, personalizovao neprijatelje, držao datum izbora otvoren dok se opozicija nije iscrpla čekajući. Na sledećim izborima pobedio je pre nego što su se njegovi protivnici smisleno koordinisali.

Svaki Vučićev potez ima funkciju. Rektorat normalizuje policiju u akademskom prostoru. N1 eliminiše nezavisno pokrivanje kampanje. Napadi na Đokića pretvaraju građansko lice pokreta u političku metu. Maglovit datum izbora drži nas sve u permanentnoj mobilizaciji dok se naši resursi troše.

Šta sada mi možemo da uradimo sa ovim?

Pre svega, ne smemo da čekamo da se slika složi sama. Slika se već slaže, ali ako ne gledamo tamo gde treba, propuštamo da razumemo kontekst. Pritisak za dobijanje konkretnog datuma izbora je jedini način da izađemo iz ritma koji neko drugi postavlja. Uspostavljanje koordinacije je jedino što trenutno može da promeni raspored figura na tabli.

Za početak, važno je da znamo šta gledamo ispred sebe. Odmah zatim je neophodan potez koji će da mu izvuče tepih ispod nogu, oduzme inicijativu i otvori nama prostor da zadajemo ritam koji nam odgovara.

Anamneza jednog neuspešnog propagandnog uratka

Treba razumeti one koji vole da manipulišu stavovima i emocijama javnosti.

Uzeo je jedan događaj koji se desio prilično davno. Sam događaj je kompleksan, ali ga je pojednostavio, izuzeo iz konteksta i emotivno „napunio“, koristeći teške reči i ciljajući na emocije gađenja, besa i moralne panike. Time ne poziva čitaoce na razumevanje konteksta, već na emocionalnu presudu.

Uz to, izuzeo se iz potrebe da činjenicama dokaže svoju tvrdnju i iznese jasan stav, prebacujući teret na publiku i stvarajući pritisak da se „hitno izjasni“ o njegovom nametnutom „gorućem pitanju“.

Na taj način izvodi i double-bind zahvat. Ako mu neko odgovori, automatski se stavlja u ulogu onoga ko se pravda. Ako ne odgovori, automatski se smatra krivim. Ako ipak traži kontekst, sledi optužba da izbegava odgovor ili da nešto skriva.

Ali ni tu nije kraj.

Potencijalnu krivicu jedne osobe on homogenizacijom širi na čitavu grupaciju spakovanu pod kišobran-pojam „kontrolisana opozicija“. Taj pojam je već emotivno obojen i gotovo automatski proizvodi nepoverenje, povećavajući verovatnoću da se bez dodatnog razmišljanja prihvati kolektivna krivica.

Sve je dodatno zaštićeno strateškom dvosmislenošću. Ako se njegova namera dovede u pitanje ili se zatraži razjašnjenje, uvek postoji izlaz u poziciju „ja samo postavljam pitanje“.

Ključno pitanje ovde je – koja je stvarna namena ovog zahvata?

U suštini, ovde je reč o meta-propagandi: proizvodnji cinizma koji ne napada samo pojedinca ili stranku, već dovodi u pitanje sam pojam opozicije, a posredno i ideju pluralizma i legitimnost političke borbe. Efekat nije razjašnjenje stvarnosti, već širenje zbunjenosti kroz oslanjanje na bullsh*ting, gađenje i strah, kao i proizvodnju osećaja bespomoćnosti i daljeg povlačenja građana iz već delegitimizovane političke sfere.

Šta bi moglo da krene naopako? 👀